Lične priče kao inspiracija: "Treba koračati naprijed, a iza sebe ostavljati tragove po kojim bih voljela da hode moja djeca“

“HIStory is not HERstory”

Lične priče kao inspiracija: "Treba koračati naprijed, a iza sebe ostavljati tragove po kojim bih voljela da hode moja djeca“

01.05.2016 - 10:31
Drugi pišu

Glas žene u Bosni i Hercegovini nedovoljno se čuje. Projekat “HIStory is not HERstory” realiziran u okviru programa Young Women's Peace Academy (YWPA), uz finansijsku potporu organizacije Kvinna till Kvinna, imao je za cilj da  stvori  sigurnu zonu za one žene koje trebaju podijeliti svoja iskustva/svoje historije sa onim ženama koje ta iskustva/historije žele upoznati. Autorice projekta su  Lejla Gačanica i Vildana Džekman, aktivistkinja i feministkinja Fondacije CURE.

„Veliki broj žena u BiH su nevidljive kroz bh. javnost i društvo, što se osobito odnosi na zasluge žena koje su bile direktno pogođene ratnim stanjem. Njihovi narativi su iskorišteni i krivo predstavljeni. Nisu im pruženi prostori i vrijeme za prezentaciju njihove historije, narativa i doprinosa u prevenciji konflikata i prevazilaženju sukoba“, smatraju autorice projekta.

Upravo je to je bio jedan od razloga da autorice osmisle projekat prikupljanje ličnih priča žena koje su dale doprinose u izgradnji mira u BiH, a potom i čitalačku sesiju u društvu mladih žena koje su na početku svog aktivističkog djelovanja. Informativni portal BNN.BA u cilju podrške i podsticaja ženama u njihovom aktivizmu odlučio je u cjelosti objaviti priče hrabrih žena, u nadi da prezentiramo i dokučimo važnost žene u mirovnoj misiji. Shodno tome, objaljujemo treću, ujedno i posljednju ličnu priču u okviru "Lične priče kao inspiracija" koju nam donosi Tamara Cvetković iz Zvornika i ovo je njen doprinos u izgradnji mirovne misije u Bosni i Hercegovini...

 

Tamara: „Treba koračati napred a iza sebe ostavljati tragove po kojim bih volela da hode moja deca.“

 

"Prolete mi slike detinjstva. Policijskog sata. Trčanja od komšijine kuće do naše. Nekoliko stotina metara udaljenosti. Mama drži brata u naručju, a mene vodi za ruku. Svuda oko nas je mrak. Mrak koji je bio tih devedesetih. Strašnih devedesetih. Jeza i sada. Tata je govorio da bi rat bio smešan da deda nije nestao. I, znam da bi."

 

Ovih dana nalazim se u žiži interesovanja. I, drago mi je zbog toga. Dobila sam nekoliko poziva da „svoju“ priču podelim sa drugima. Znam da osobe koje su me to zamolile da uradim, to i zaslužuju. Sećam se reči koje mi i sada odzvanjaju u glavi: „Ti si prava osoba za takvu vrstu priče. Ti si žena zmaj! Promena!“ Na takve reči sam se malo i postidela i zacrvenela. Ali, kasnije uvidevši temu i moju angažovanost na polju izgradnje mira od samog početka, pomislila sam zašto ne. Pisaću. Ispisaću svoju priču.

Ona počinje 25. avgusta ''89. godine. U zvorničkoj bolnici rodila sam se ja. Prva od troje dece u svojoj porodici. Plavih očiju. Iz braka Gorana i Esme. Dve osobe koje su me naučile da ljubav može i mora da promeni sve.

Tok života? – Itekako! Moj tok, moja reka života još uvek traje, i nadam se da kao takva će teći još dugo, dugo. Jedan od razloga, sećajući se detinjstva, koje u pojedinim slikama nije bilo baš dostojno detinjstva jednog deteta, a ni mnogih kasnije, jeste da sam uvek bila „drugačija“. Svako je to tumačio na svoj način. Podeljene strane. Mama. Muslimanka. Tata. Srbin. Sredina – srpska. Deca nacionalistički nastrojena. Moji. Tvoji. Naši. Uff, bilo je strašno. Dešavale su se scene u kojima su pucale rodbinske veze, brakovi, nestajale osobe, gubili kontakti. Ja, koja sam se osećala obeleženom zbog nečeg što ću tek kasnije razumeti, bilo mi je mnogo teško. Živela sam sa osećajem nepripadanja mom mestu. I, danas to ponekad osećam. Posle 15-tak godina. Ali, uvek se setim, da treba koračati napred a iza sebe ostavljati tragove po kojim bih volela da hode moja deca. Ne samo moja. Deca svih nas.

Doživljavala sam da me mama spremi za školu. Kika na sred glave. Suknjica crne boje sa belim tufnama. Bele čarape. Lakovane cipelice. A, vraćam se kući sa iskrivljenom slikom onog kakva sam bila pre nekoliko sati. Pa, zaboga, moja mama je MUSLIMANKA. I, to nije bilo prihvatljivo. NIKAKO. Nekada mi je govorila: „Proći će, sine. Proći će. Samo polako.“ Valjda je to ta surova strana života.

Sećam se kada je sekla onu malu trakicu sa francuske beretke, da me ne bi „drugari“ zadirkivali u školi. Neke stvari nije smela tati da govori, jer se ponekada i previše zaštitnički odnosio prema nama. 

Sećam se kada je deda, mamin tata, došao da vidi da li smo žive, a bio je u Srebrenici. Tada smo ga poslednji put videle. Znam da ona to sebi nikada neće oprostiti. To što ga nije mogla spasiti. Znam poglede njene sestre, a moje ne baš drage tetke, na dženazi, koji su jasno govorili: „Ti si kriva za ovo!“.

Ali, eto, odrastoh i ja. Svugde po malo. Sa pravim skitačkim duhom u sebi. Valjda zbog tog osećaja što nikada nisam volela mesto u koje sam išla u osnovnu školu. Volela sam i volim svoju kuću i dvorište. Svoju porodicu. Dobre ljude. Jer, putujući, upoznala sam ih dosta. Neki su se uklapali u moje „okvire“, a neki ne. Imam osećaj da se i ova moja priča ne uklapa baš u okvire, ali zar je to potrebno ako želimo da promenimo nešto o čemu većina ćuti?

Moja prednost, nad drugima, jeste što sam ja baš takva, rođena kao „bosansko – hercegovačko dete sa greškom“. To je moja vrlina. Moja „greška“. Ali, moje ogledalo. Moj identitet. Jedan od mnogih. Ponekad, kada se zamislim, smatram, da moji roditelji nisu takvi kakvi jesu, ja ne bih bila ovo što jesam. Imam osećaj da sam predodređena da svoj duh širim na mirovnom putu. Mada se često pitam šta to znači. Da li je to da nekoga naučim šta je mir? Ili, možda, da upoznam u nekom drugom moj lek stradanja ka miru? Skladom? Zajedništvom?

Završivši Pedagoški fakultet, imala sam tu sreću da radim određeni vremenski period sa bićima koje najviše volim. Sa decom. Divnim stvorenjima koji u svojim vokabularima nemaju pojmove: mržnja, nasilje, rat. I, kako to da sutra opet  imamo ružne stvari ispred ili iza sebe? Jer, znam, da nijedna majka ne bi želela da izgubi svoje dete.

Nalazimo se u 21. veku. Doba tehnologije. Napretka. Političke i ekonomske prevlasti koja vlada oko nas. A mi pokušavamo da promenimo okolinu. Nas 1 % želi da promeni stvari kojih ostalih 99 % smatra smešnim. Ja se smatram ponosnom. Na sebe. Na moje mirovnjake. Jer, uvek je manjina pravila promene. A okolinu možeš samo da promeniš ako si na prvom mestu promenio sebe. Menjajući sebe želim da stvorim povoljno okruženje za naraštaje koji dolaze. U svet u kome mogu slobodno hoditi i pričati sa Majdom, Tatjanom, Imranom, Milenom, Amarom, Sinišom. Bez prekih pogleda, komentara, nasilnih obračuna.

Spoznajem sebe konstantno. Bilo je tu uspona i padova. Uvek sam previše maštala i očekivala. I od sebe i od drugih. Ali, to sam ja. Sanjalica. Optimista. Zaljubljenik u svoju različitost. Ali, ta različitost je vidljiva samo meni. Ona je ta koja me ispunjava.

Prolete mi slike detinjstva. Policijskog sata. Trčanja od komšijine kuće do naše. Nekoliko stotina metara udaljenosti. Mama drži brata u naručju, a mene vodi za ruku. Svuda oko nas je mrak. Mrak koji je bio tih devedesetih. Strašnih devedesetih. Jeza i sada. Tata je govorio da bi rat bio smešan da deda nije nestao. I, znam da bi.

Deda (mamin tata) bi dolazio i sa sobom bi uvek nosio Štark - ov smoki i krem bananu. Valjda ih zbog toga, i dan danas smatram omiljenim slatkišima. Ili, 'pak, oni čine onu emotivnu vezu sa njim. Koja je bila veoma kratka. Ali, vrednija od svih koje su mi se desile i koje će mi se desiti. Suze! Krenule su niz lice. Nedostaje! Mogu samo da zamislim kako je mojom mami. Ili, ne mogu. Jedno od ta dva je.

Želim da mrak koji je tada bio, više se nikada ne spusti na nas. Kome treba takav mrak? Kome treba da izgubi osobu koju voli? Samo bih volela da na takva pitanja dobijem odgovore.

Tatin tata je bio figura porodice, pogotovo posle rata. Živeo je nekim boemskim stilom života ali, nas je voleo. Nikada nam nije došao a da nije doneo karamelu. Poštovao je moju mamu. A, ona njega još više. Tražila je u njemu očinsku figuru koju je izgubila. Glupi rat. Da li postoji neko, osim moćnika, da mu je doneo nešto lepo?

Želim da sutra kada dođu lepša vremena, ima šta da ispričam svojoj deci. O putu kakav je imala moja zemlja. Prelepa zemlja. Puna prirodnih lepota, divnih ljudi, verske različitosti. Ljudske solidarnosti. Postojbina koju su vekovima činile različite vere i narodi. Predodređeni smo za zajedništvo. Za bolje i lepše sutra.

Aktivistica. Žena. Mirovnjakinja. Sestra. Profesorica. Rodica. Prijateljica. Unuka. Devojka. Sve ovo čini mene. Brojni identiteti. Satkana iz toliko različitosti, a činim jedno. Živo biće. Koje u sebi ima spoj dve razlike koje se povezuju i nadopunjuju. Zbog toga, jednim delom osećam moralnu obavezu da se pronađem u onih 1 % ljudi koji menjaju sve(s)t.

Moj aktivizam počinje još od osnovne škole, kao članicom Crvenog krsta u Milićima. Uvek sam volela da putujem. To je ono što me je na prvom mestu i privuklo. Odrastajući, učeći, spoznavajući, gledajući, shvatila sam da na drugi način treba da doprinesem promenama u društvu. I, bila sam u pravu. Sa svojih 26 godina naučila sam dosta. Ne zadržavajući za sebe ni jednu informaciju koja može pomoći drugima. Delim ideje sa velikim brojem izuzetnih žena, što iz mog okruženja, što u celoj zemlji. Vođene smo istom idejom. Da smo promena koju želimo da vidimo upravo mi. Žene!

Vođene instinktom koji imamo u sebi spremne smo da se zalažemo za sebe i druge. Da menjamo. Volim kada čujem sentencu: „Ma pusti to, to su ženska posla!“ I, jesu. Po meni, mi živimo u periodu matrijarhata. Žena je glavna karika svake porodice. Hvala ti tata, ali, mama je mama. Moj model za sve ovo što danas radim, čime se bavim, bila je moja mama. Boginja. Borac. Majka. Sestra. Ćerka. Supruga. Moje ogledalo. Moja podrška.

Njen model je model pravog istinskog aktivizma koji se prenosi sa jedne porodice na društvo. Moj model može poslužiti u svim delovima sveta. Svaka žena je jaka. Neke, nažalost, toga nisu svesne, pa postanu žrtve. Sredine. Vremena. Običaja.

Svaka žena treba da ima neku drugu, koja joj služi kao inspiracija. Inspiracija koja je kao nit podrške, koja se obavija oko nje i čini je zaštićenom i sigurnom. Volela bih da budem jedna od njih. Ona koja je anđeo podrške, zaštite i sigurnosti. Jer, ja svoju inspiraciju imam pored sebe.

Volela bih da većina žena iz mog života, postanu heroine. Heroine promene. Promena da bi bila vidljiva treba da ima duge korene. Dug proces razvoja. Ja imam koren promene jer mi ženske organizacije omogućavaju da nadograđujem svoje JA i činim promene sitnim koracima. Nadam se da će ti koraci budućim mladim devojkama pomoći u onome u šta veruju i da spoznaju koliko su jake ličnosti.

Živeti u svetu u kojem primat imaju ideologije koje vrede samo za „izabrane“, smatram da je naša uloga u društvu nemerljiva. Kako svojim uticajem bez dovoljno sredstava uz pomoć kojih bi naše ideje bile još vidljivije, tako da smo svakodnevno suočene sa stereotipima i predrasudama.

Stremeći ka boljoj budućnosti, boljem statusu žena, kako u svojim porodicama, tako i društvu, ispred nas se nalazi niz izazova. Izazova koji su nas učinile i čine snažnim i jakim. Želim da svaka širi svoj mirovni aktivizam.

Ovaj tekst želim da posvetim svim ženama. Pogotovo onim koje nemaju mogućnost da se njihov glas čuje. Posvećujem ga svojoj mami. Mojoj zvezdi vodilji. Hvala ti što si učinila da budem i postanem tvoj odsjaj.

Sutra kada budem mama, biću kao svoja mama. Kao takva, znaću da sam uspela u životu. Da li je to moja vrlina? Ili, je to moja „greška“? Vreme će pokazati.

 

Tamara Cvetković, Zvornik

 

 

Izvor: 
BNN.BA