Pofalićka bitka 27 godina poslije: Čaušević i Ismet planirali, Sefer Halilović naredio

Šta se, zapravo, dogodilo

Pofalićka bitka 27 godina poslije: Čaušević i Ismet planirali, Sefer Halilović naredio

16.05.2019 - 09:17
Politika

U pitanju je bilo svega dvije-tri stotine metara koje su tzv.JNA i teroristi SDS-a trebali savladati da Sarajevo presijeku na pola u prvoj, odnosno vojno ga udave u drugoj fazi. Pofalićka bitka nije bila iznuđena jer je, zapravo, bila ranije planirana ali je Hasan Efendić i Mustafa Hajrulahović nisu smjeli narediti - šta više, Hajrulahović je lično zabranio. Tako je Pofalićka bitka, jedna od najvažnijih strategijskih bitaka za Sarajevo, čekala hrabrost jednog čovjeka koji je presjekao stvar i naredio izvođenje bitke - Sefer Halilović ponio je to breme na svojim plećima i uspio da, skupa sa planerima bitke, njegovim saborcem iz Patriotske lige, Mirsadom Čauševićem zv. "Brada", objeglim oficirom JNA Alijom Ismetom i drugima, iznesu pobjedu.

Nakon što su tzv.JNA i teroristi iz SDS-a poraženi 2.maja 1992.godine, u samom epicentru Sarajeva, krenuli su u drugu vrstu plana za presijecanje i osvajanje Sarajeva za šta su, već odavno, pripreme bile izvršene. Komandant Pofalićkog odreda TO RBiH Habib Idrizović, sjeća se tih trenutaka:

Zato što kad je neprijatelj stavio u okruženje Sarajevo, taj obruč je prolazio kroz naselje Pofalići i bio do Fabrike duhana i gore do Huma i prema Orliću. Ovo napominjem Fabriku duhana i kasarnu Maršal Tito koja je imala 6000 vojnika dobro naoružanih i dobro opremljenih da svaki zadatak mogu izvršiti. Oni su bili već spremni. Sa druge strane je Grbavica. Imali su zadatak i cilj da jedinice sa Žuča i Poljina, preko Velešića i Pofalića, da se spoje sa Maršal Tito kasarnom i odatle idu dalje preko Vrbanje mosta. Znači, presjecaju Sarajevo tim pravcem i ostaje samo dio Centra i dio Starog grada, što bi palo za 3-4 dana jer je devet kasarni bilo u Sarajevu i oko Sarajeva."

Član Regionalnog štaba Patriotske lige RBiH, jedan od najbližih saradnika generala Sefera Halilovića, Mirsadu Čauševiću zv. "Brada" bilo je jasno da Sarajevu predstoji teška bitka za opstanak grada, jednako teška kao i bitka 2.maja kod Predsjednioštva RBIH: 

«Sad se ide u stvaranje fronta i pokušaj presjecanja grada na dva dijela. Linije su uspostavljene: Miljacka preko Vraca, gore prema Lukavici i prema Trebeviću. Ima rupa od nekih dvije stotine mtara prema kasarni i onda sa druge strane ima isto tako rupa do Pofalića. I Pofalići su, takoreći, teritorija agresorska. Pofalići nemaju dovoljno snage da nešto naprave. Preko brisanog prostora iz pravca Grbavice nema prostora da se nešto napravi jer je nemoguće. Ne mogu forsirati tenkovima jer ima rijeka, ne mogu preći brisani prostor, praktično je isključeno. I onda su oni počeli da prave cestu, pristupni put iz pravca Žuči prema Pofalićima da priđu sad novim snagama unutra i da otuda naprave prodor. I to su uradili noću. Ja sam svakodnevno dobijao obavještenje o njihovom progresu. Dnevno, jedno od 100 do 300 metara su savlađivali. I po našoj procjeni ostalo im je možda 10t-ak dana da se sastave", sjeća se Čaušević.

Bitka koja se trebala provesti najmanje desetak-petnaest dana prije nego je stvarno otpočela, bila je zabranjena od strane komandanta TO-a Hasana Efendića i komandanta RGŠTO Mustafe Hajrulahovića. 

«Alija Ismet je radio na pripremi Pofalićke bitke sa mnom. Na pripremi šta ćemo i kako ćemo raditi itd. To smo radili u mojoj sobi. Onda sam ja iznio to rahmetli Talijanu, da se napravi ta borba, Pofalićka bitka što je on odbio. I ja sam ponovo rekao: «znaš to je sve spremno, sve je pripremljeno». On je rekao «nemoj Mirsade oko toga», sjeća se Čaušević.

Pofalićki odred zatražio je pomoć i od Glavnog ali i REgionalnog štaba TO RBIH, ali je Hasana Efendića kazao da «to nije njegov nivo», dok je Hajrulahović izjavio "da to nije njegovo".

«Otišao sam u Regionalni štab, rekao mi je isto komadant, kaže to nije moje, ima to drugi. Otišao sam kod Efendića, on je rekao kakvi to nije moj nivo. Onda sam otišao kod Vikića gore, tada je bio Avdo Hebib, Kemo Šabović i još njih nekoliko. I tada kad sam rekao za specijalnu, Vikić je rekao, uredu nikakvih problema nema, ali ja moram najmanje tri dana da izviđam, a već Pofalići gore. Pa ja kažem, Pofalići gore a vi tako radite», svjedoči direktni učesnik i jedan od komandanata na terenu, Habib Idrizović.

U međuvremenu, dok su se komandanti TO RBiH i komandant RGŠTO, Efendić i Hajrulahović, sklanjali od toga da izdaju naredbu za Pofalićku bitku, vremena je onestajalo a napadi četnika očekivali su se svaki dan. Sarajevo se našlo pred velikom opasnosti od presijecanja i brzog pada u četničke ruke.

Kako su Čaušević i Idrizović bili članovi Patriotske lige RBiH, koja se aprila 1992.godine ulila u TO RBiH, oni su se za pomoć obratili nekadašnjem komandantu Patriotske lige RBiH, tada načelniku Operativnog centra TO RBiH, generalu Seferu Haliloviću. Neko je morao izdati naređenje za Pofalićku bitku a Čaušević i Idrizović su, nakon što su ih svi odbili (Efendić, Hajrulahović, Vikić...) jedini spas vidjeli u generalu Haliloviću.

«Ja se povučem razmislim i onda na kraju odlučim da odem do Sefera. Otišli smo Salko Idriz i ja kod njega i kažem: «Vidi ima borba pripremljena». Objasnim mu da će biti presječen grad i da jednostavno dramatična situacija da se mora nešto uraditi. I on me pita, «dobro koliko je ona pripremljena». Kažem, sve je spremno. «Po tvojoj procjeni koliko će to biti uspješno?» Ja kažem jedno 70-80% imamo šansu da napravimo to. Kaže on: «Opleti!», svjedoči Čaušević.

«Ja sam zvao Sefera Halilovića i fino mu rekao: komadante Patriotske lige molim te situacija je takva i takva. Kaže on ja nisam komadant. Komadant je Efendić i ja nemam pravo u ime komadanta, ali kao komadant Patriotske lige odradite što odradite, sve ću poslati što mogu. I poslao je! Kaže on (Sefer Halilović op.a) «Kakve su šanse?» Šanse su dobre ako nam pomognete, a ovako sami nećemo moći. Kaže, «Dobit ćete pomoć, samo ožežite!» Tako je i bilo», kaže nam Idrizović.

Tako je Pofalićka bitka dobila sve svoje elemente koji su joj bili potrebni za održavanje. Sarajevo je, napokon, dobilo junake koji su je organizovali i naredili jer, da kojim slučajem tako nije bilo, ishod bitke za Sarajevo bio bi drugačiji nego li ga danas doživljavamo.

Pofalićka bitka trebala je otpočeti 14. pa zatim i 15.maja 192.godine, ali lokalne slabosti lokalnih komandanata odgodile su je za 16.maj kada, zapravo, vremena više nije bilo a i četnici su izdali ultimatum za predaju oružja. Jedinice TO RBiH našle su se u klopci i ponovo im je trebalo nečije naređenje šta da rade. 

«Ujutro 15.05.1992.godine oko 07:30 časova su me pozvali u OŠTO da dođem odmah, što sam i učinio. Došavši u štab našao sam Envera (Šehovića op.a.), Aliju Ismeta iz regionalnog štaba i članove opštinskog štaba. Pitali su me kako mislim da se izvede napad. Ja sam odgovorio da je neophodna jedna specijalna protivoklopna. Alija Ismet je rekao citiram: “Mislim da od akcije nema ništa“. Ja sam malo energičnije nastupio i rekao: «Ljudi šta vi to radite zar ne vidite da nam već odvode ljude iz Orlovačke i da su postavili ultimatum muslimanima da predaju oružje». Fadil (Alihodžić op.a.) je rekao da se slaže sa mnom i da bi pod hitno trebali izvesti akciju i predložio da mi razradimo na karti plan napada, a da komandant Salko (Idriz op.a.) i Alija Ismet pokušaju sve što je moguće u regiji da nam obezbjede specijalce sa protivoklopnim sredstvima.», sjeća se Jusuf Lošić, komandant II Pofalićkog odreda TO RBiH.

Ali vremena za TO RBiH bilo je sve manje. Istog dana, 15.maja 1992.godine, agresorska vojska razmještena u rejonu Pofalića, pozvala je pripadnike TO RBiH da predaju oružje da bi im, nakon predaje, «garantovali sigurnost». 

«Lazo Bojanić koji je bio komadant ovog mjesta gore, on je megafonom naredio da svi predaju oružje odmah, u suprotnom za pola sata će ih sravniti. Međutim, jedan Mado i jedan Omanić, oni su otišli i predali pištolje. Alija (Prazina op.a.) je mene zovnuo i rekao Habibe tako i tako. Rekoh, slušaj, hoćeš ti predati oružje? Kaže, neću ni mrtav. Molim te napravi kružnu odbranu. Ko hoće da preda oružje slobodno ga ubij, jer nemamo drugog izlaza.», svjedoči  Habib Idrizović, komandant Pofalićkog odreda TO RBiH.

«U međuvremenu me zove Habib i traži od mene pomoć jer mu Srbi odvode ljude i da su dali ultimatum od deset minuta da predaju oružje, ukoliko ga ne predaju da će ga oni silom uzeti. Ja sam mu rekao da ni u kom slučaju ne predaju oružje i da se brane, a ja ću to prenijeti OŠTO i povešću borce u pomoć. Nazvao sam OŠTO i rekao im da idem sa dijelom svojih snaga u pomoć Habibu jer nemamo kud. Komadant OŠTO mi je rekao da ne činim ništa na svoju ruku da će on odmah otići u regiju da vidi što se može učiniti, a da ja mogu izvesti borce i da ih smjestim u podrume do daljeg naređenja», kaže Jusuf Lošić.

Čekala se pomoć sa višeg nivoa, odnosno od komandanta Glavnog i regionalnog štaba TO RBiH, Hasana Efendića i Mustafe Hajrulahovića, koji su ostali nijemi na pozive iz Pofalića. Kada su svi telefoni u Glavnom i REgionalnom štabu TO RBiH utihnuli, jedini telefon kojeg su lokalni komandanti i planeri Pofalićke bitke mogli okrenuti, na višem nivou, bio je telefon generala Halilovića. 

Doskorašnji komandant Patriotske lige RBiH i načelnik Operativnog centra TO RBiH, Sefer Halilović, odlučio je na sebe preuzeti historijski rizik.

Nakon što ga je Habib Idrizović pozvao telefonom i obavijestio o pojavi predaje oružja u Pofalićima, Sefer Halilović mu je naredio da svakog narednog, ko pokuša predati oružje, slobodno strelja. Halilović je, potom, lično naredio pokretanje Pofalićke bitke i odobrio jedinicama TO RBiH da se pokrenu u pravcu Pofalića.

Vojnici Dževada Topića, Kerima Lučarevića, Enisa Srne, Ismeta Bajramovića i jedinice sa Koševskog brda, krenule su kao pomoć Pofalićkom i Velešićkom odredu TO RBIH.

Ostali smo sami, niko nam nije pomogao, jedino Sefer. Mi smo ga slušali. Ne možemo mi izmišljati nešto, taman da je ne znam ko, ja moram istinu reći jer to mene obavezuje kao čovjeka”, sjetno se prisjeća Habib Idrizović, komandant Pofalićkog odreda TO RBiH. Bitka je mogla otpočeti.

Svim jedinicama koje su trebale učestvovati u Pofalićkoj bici, rečeno je da borbena dejstva otpočinju 16.maja 1992.godine, oko 4:30h ujutro, nakon što se putem radio veze začuje šifra «Grom».

«Bio sam pomoćnik u četi komandira rahmetli Zahira Panjete. Nisam imao neku komandnu dužnost. Učestvovao sam kao obični borac i tad sam i pušku zarobio. Naravno da je nisam imao, zarobio sam sebi pušku. Ubio neprijatelja i uzeo pušku. Vrlo jednostavno», kaže Radomir Zoranović, učesnik Pofalićke bitke.

Ujutro kad je trebalo u 5 sati da bitka počne, ja sam u 3 sata podijelio naoružanje. Dobio sam u pomoć “Topu”, Kerima, i Srnu Enesa sa njihovim borcima. Moja zona napada je bila od rezervoara prema relejnoj stanici i da se sastavi sa Bušom. Ujutro imao sam dva puškomitraljeza. Na jednom je bio Ćamil Vuk. “Topa” i Srna su “zolju” i “osu” u jedan bunker ispalili. Četnici su otvorili paljbu. Meni oko ušiju je počelo da zviždi i ja sam sa mojima već bio na borbenim zadatcima. Počelo je da puca oko glave, zvižde meci. Ja sam rekao „juriš”! Mi smo napravili juriš i probili smo liniju prema “Zraku”, sjeća se Ibro Šesto, učesnik Pofalićke bitke.

«Imali smo gubitke: četiri čovjeka poginula i dvanaest ranjenih. U toj bitci iz Prvog je bio rahmetli Edin Krako zv. «Deba», bio je iz Drugog Koštreba Rasim, bio je Miradžija Miralem i bio je Muris Đeklić zv. «Čičak» . Tako da četvorica je bilo poginulih», kaže Habib Idrizović, komandant Pofalićkog odreda TO RBiH.

Izvor: 
BNN.BA